Историја града

Археолошка налазишта у граду и околини (локације Јела, Касарске ливаде, Мишар) потврђују да су на овом простору постојала насеља још у млађем каменом добу, а да су од почетка нове ере овде били Римљани. Развој неког већег насеља или значајнијег војног утврђења након римског освајања, претпоставља се, био је спречен постојањем античког Сирмијума (данашње Сремске Митровице), на само неколико километара узводно уз реку Саву.

Половином 13. века, за време краља Драгутина простор Мачве улази у састав средњевековне српске државе. Пре тога, 1247. године, угарски краљ Бела IV основао је граничну угарску бановину на простору Западне Србије. Из тог периода датира и име Мачва, назив настао по граду који је наводно носио то име, негде на простору данашње Мачве али чија локација није никада утврђена. Сигурнији податак свакако је чињеница да се летњиковац Краља Драгутина који је владао овим просторима почетком XIV века, налазио у Дебрцу, на 25 км од Шапца. Негде у том периоду, настало је насеље под словенским именом Заслон, вероватно као трговачко место. Постојање овог насеља забележено је релативно касно у историјским изворима. Први податак о Заслону налазимо у дубровачким списима из 1454. године. У другој половини 15. века, после пада тадашње Србије под турску власт, Османлије овладавају и овим крајевима. 1470. године на погодном месту, где се обала Саве благо уздиже, а недалеко од ушћа речице Камичак у Саву, Османлије подижу тврђаву, не много велику по димензијама, али снажних и високих бедема. Са кулама истуреним према Сави она је, кроз векове, представљала снажно упориште према њиховом супарнику у борби за превласт на Балкану, према Аустрији и Угарској. Турски назив за подигнуто утврђење и насеље које је настајало, био је Бејурделен, што у преводу са турског значи „онај који удара са бока“. Тако лоциран и утврђен град био је значајна турска испостава из које се могло лако упадати у угарску територију, контролисати саобраћај Савом и вршити успешно низ других војних функција. Први пут назив Шабац, употребљен је на цртежу Хартмана Шедела, из 1493. године. Током периода османске владавине од 15. до 19. века не може се у ствари ни говорити о правом граду, јер се живот одвијао углавном у тврђави и непосредно око ње. Један од разлога за слабији развој градског насеља је и конфигурација терена. Сава и њена честа изливања чинила су природну препреку развоју насеља, физички су одвајало појас око тврђаве од благо уздигнутих тераса на простору где се данас уздиже град Шабац. Баир (брег, узвишење), прво хришћанско насеље и једна од најстаријих градских насељених зона формираних изван тврђаве, био је са њом повезан дугим дрвеним мостом који је премошћавао водоплавни терен. Током дуготрајне турске владавине на овим просторима, Шабац је постао веома значајно место на коме се одвијала трговина, место, куда су се кретали каравани превозника из Турске и са Блиског истока носећи егзотичну робу у Угарску и Аустрију, а у другом смеру индустријску робу. Шабац је у 18. веку постао веома значајан погранични град за турску империју. Кроз Шабац се, такође, одвијала веома жива унутрашња трговина између крајњих западних крајева турског царства и његових централних и источних делова. Из тог периода засигурно потичу корени трговачког духа који ће Шабац прославити у каснијим временима.

Већи историјски значај за Србе, Шабац добија са избијањем Првог српског устанка 1804. године. У његовој околини одиграло се неколико значајних битака између Турака и српских устаника. Најзначајнија је свакако била битка на Мишару, 1. августа (13. по новом календару) 1806. године. Мишар, село удаљено 6 км од Шапца идући ка Београду, било је поприште славног боја у коме су Срби предвођени Карађорђем Петровићем до ногу потукли силну и обесну турску војску Кулин Капетана. Ту су се храброшћу истакли многи српски јунаци, а нарочито Милош Стојићевић – Поцерац, Јаков Ненадовић, Стојан Ћупић – Змај од Ноћаја, поп Лука Лазаревић, прота Смиљанић и Цинцар Јанко. Слепи песник и гуслар Филип Вишњић је поводом ове славне битке спевао једну од најпознатијих српских епских песама – Бој на Мишару. Поробљена српска раја, бар за кратко, ослобођење од турског јарма дочекала је 27. јануара (8. фебруара по новом календару) 1807. године, када су Турци предали Шабац устаницима под Карађорђем. Тако се после више од три века Шабац нашао у српским рукама. Овај период се ипак завршава 1813. године, сломом Првог српског устанка. Међутим, развој и повећање становиштва Шапца од тог времена може се скоро константно пратити.

Прави замах у развоју, Шабац добија по завршетку ратних дејстава у Другом српском устанку. Овај период се поклапа са временом управе просвећеног Јеврема Обреновића, брата кнеза Милоша, који је био једини писмен од браће и човек широких и напредних назора. Он је Шапцем управљао 15 година, и за то време је много тога из корена променио значајно унапредвши укупан живот дотадашње турске касабе. Само пола године по Јевремовом доласку у Шабац, Стеван Живановић-Телемак пише Вуку Караџићу у Беч: „Шабац се на Баиру начинио да ти има шта око гледати…“ Велику борбу је овај знаменити човек водио са конзервативним и превазиђеним, готово оријенталним схватањима живота код Срба. Он уноси дух европске цивилизације и град почиње да поприма изглед „пречанских“ вароши. Ангажује инжењере који постављају основе за правилну, урбанизовану изградњу Шапца, гради путеве, доноси уредбе о комуналној делатности… Примерима из живота својих чланова породице учи Шапчане новитетима и тиме подстиче на почетку богатије грађане, а касније и остале да следе њихов пример у области одевања, становања, опхођења, образовања, културних навика… Осим тога, он у Шабац доноси много тога што се у Србији прво могло срести и видети у Шапцу. Први пут се у Шапцу уместо традиционалних гусала или фруле могао чути звук клавира, а уместо пенџерли хартије угледати прозорско стакло, или провозати фијакером који је мамио уздахе шабачке господе. И још много које чега добио је Шабац у то време први или међу првима. Изградњи Јевремовог конака, једне од најлепших зграда тадашње Србије, претходила је изградњи конака кнегиње Љубице у Београду, а и у архитектонском смислу му је био узор. Баш ту, у том здању, Јеврем је окупљао интелектуални крем ондашње Србије, подстичући и храбрећи њихово стваралаштво које је наилазило на неразумевање и отпор непросвећене и веома заостале средине, у чему му је помагала и његова образована кћерка Анка. Оно што је највредније, а што је настало у Шапцу за време и у вези са Јевремовом владавином, свакако су, на понос Шапчана:

Окружна и варошка болница и апотека, 1826. године, прве у Србији;
Основна школа, 1826. године, прва у Србији после турске власти;

„Главна школа“, односно гимназија, која настаје 1837. године;
Оснива се музичко друштво као претеча развијеног музичког живота у Србији – касарна, кафана итд.

По завршетку ере Јеврема Обреновића развој Шапца се динамично наставља. Сада он има велики значај као гранични град кнежевине Србије према Аустрији. Огроман део трговине са овим моћним суседом Србија обавља се преко Шапца. Извоз свиња, коња, говеда, шљива и других традиционалних српских производа, па чак и жира, иде преко шабачке царинарнице и луке, и оставља овом граду изврсне приходе. Шабац се у то време много брже развија и напредује у односу на многе друге градове у Србији. Коначно и потпуно ослобођење од турске власти Шабац, као и Србија, дочекује 1867. године, када и последњи турски војник напушта тврђаву на Сави. Овај догађај са одушевљењем је дочекало становништво Шапца, сада већ у великој већини српско, а ускоро се губе и последњи трагови вековног турског присуства на овим просторима. Другу половину 19. века у развоју Шапца обележио је његов веома убрзани развој. Нарочито је развијена трговина, јављају се почетни облици индустријске производње, као и традиционална пољопривреда. Шабац се, уз Београд и Крагујевац, дефинитивно утврђује као један од најзначајнијих српских градова. У урбанистичком смислу он такође напредује. На просторима некадашњих мочвара које се исушују, ничу нове стамбене и пословне зграде. Све више је Шапчана који прихватају моделе живота европске цивилизације. Због свог тако убрзаног развоја и полета којим је одисао, као и развијеног кафанског живота, понео је назив „Мали Париз“. Шапчани су у то време могли да читају своје новине, и то од 1883. године, а од 1909. још 11 листова. На размеђи векова Шабац достиже свој пуни просперитет. Граде се велелепне породичне куће у центру града, летњиковци у околини, а све то са примереним стилом и укусом који је диктирала тадашња Европа. Шабац је један од првих градова у Србији где су у кафану, углавном недељом пре подне, са својим каваљерима ишле и даме, што је до тада била само мушка привилегија, а за жену готово незамислива срамота. Почетком века на улицама се могу видети већ и по неки аутомобил и „велосипед“. Градски живот постаје пријатна комбинација рада, одмора и забаве, а исти се удисао пуним плућима. Добру илустрацију оваквог шабачког мераклијског и боемског начина живота имамо у стиховима песника Драгише Пењина:“Кад је деда лумповао, на три шора и два сквера, возили су штап и шешир два посебна фијакера“. У периоду који обухвата крај 19. и почетак 20. века, Шабац даје неколико значајних личности из области културног и научног стваралаштва. Истичу се Стојан Новаковић, др Лаза К. Лазаревић, Јанко Веселиновић, Милорад Поповић – Шапчанин и други.

Лагани напредак и просперитет у многим областима живота, прекида страховита катастрофа оличена у Првом светском рату. Велике војне операције које су се током четири ратне године догађале на овим просторима, као и крвожедна освета аустроугарске солдатеске због изгубљених битака на бојном пољу, кулминирале су страховитим страдањем Шапца и његове околине. Град порушен, попаљен и опљачкан, села у околини такође. Народ што побијен, што расељен, измрцварен и оболео, у великој материјалној беди, са болном радошћу дочекује слободу 1918. године. Становништво града готово је преполовљено. Непријатељ није поштедео чак ни шабачку цркву. Због велико страдања град је прозван ,,Српски Верден“, по симболици са француским градом страдалником из Првог светског рата. Шабац је за преживљене страхоте награђен орденима највишег ранга: француски Ратни крст са палмом (1920), чехословачки Ратни крст (1925) и Карађорђева звезда са мачевима (1934). Овај период српске историје обележила је и битка на обронцима планине Цер, тзв Церска битка, из августа 1914. године. Величанствена победа српске војске под командом генерала Степе Степановића, који тада бива унапређен у звање војводе, прва је савезничка победа у Првом светском рату. Колико се ова војна победа урезала у биће Србиново, нека илуструје чињеница да се данас, 85 година касније, ни једна свадба нити друго весеље не могу замислити у Србији без звука „Марш на Дрину“ и његових речи: „У бој крените јунаци сви, крен’те и не жал’те живот свој, Цер нек види бој, Цер нек види бој а нека Дрина, снагу храбрости јуначку руку оца, сина…“

У периоду између Првог и Другог светског рата он је ипак успевао да се развија и расте, и то пре свега, захваљујући веома развијеном занатству, трговини, пољопривреди… Пред сам крај тог периода, 1938. године, у Шабац је премештена Хемијска индустрија „Зорка“ која је дотле радила у Суботици. Она је обележила каснији вишедеценијски период развој града и постала готово синоним за Шабац у 20. веку. Како се после највећих катастрофа живот ипак наставља даље, тако је и Шабац наставио свој послератни живот у новој држави и у нешто измењеним околностима. Та промена огледа се највише у чињеници да се државна граница сада померила знатно на север, а Шабац је остао у унутрашњости. Неке привилегије, које је до тада имао, неповратно су нестале и капитал се више није у оној мери сливао у овај град.

После тек нешто више од две деценије мира и спокоја, ратни ужас поново захвата Европу, па самим тим и Шабац. Други светски рат свом својом жестином сручио се и на ове просторе, и већ у првој ратној години Шабац жестоко страда. Септембра 1941. године Немци као меру одмазде за партизанско-четнички устанак, протерују око 5.000 Шапчана у сремачко село Јарак, где су били смештени у импровизованом логору. Са тог марша, „Крвавог марша“, како је касније назван, многи се никад нису вратили кући. Током рата у Шапцу је постојало више импровизованих и стварних логора кроз који је за четири ратне године прошло око 25.000 грађана. Укупне жртве које је овај град дао током Другог светског рата мере се хиљадама. Слобода је коначно стигла 23. октобра 1944. године, када су јединице НОВЈ ушле у већ напуштени град.

Прве послератне године, као и у целој Југославији, обележене су великим полетом и ентузијазмом у изградњи и обнови ратом уништених добара. Носилац развоја модерног Шапца је све развијенија и снажнија хемијска индустрија, тј. фабрика „ХИ Зорка“. Убрзано се граде нова привредна постројења, уређује путна мрежа, спроводи електрификација… Уместо многих дотрајалих уџерица граде се нове модерне зграде. На жалост, у великој мери дух старог Шапцу се губи, али то је данак новом времену које као да није увек имало стрпљења да се бави емотивном страном живота. Седамдесетих година Шабац доживљава до тада невидени процват. За неколико година у том периоду предузима се неколико капиталних подухвата који сасвим мењају изглед овог града. На некадашњој Бенској бари, мочварном тлу, на ком су се вековима гнездиле птице, а заправо само неколико стотина метара од центра града, ниче ново стамбено насеље. Нови бетонски мост преко Саве, Спортска хала „Зорка“ са затвореним базеном и фудбалским игралиштем, Хотел „Слобода“, Градски стадион, нове школе, обданишта, домови културе, аутобуска станица… Огроман број комфорних породичних кућа гради се како у самом граду, тако и на дотадашњој периферији Тријангли, Касарским и Шипурским ливадама, Летњиковцу… Насеља која су до тада физички била одвојена од Шапца по неколико километара сада почињу да се спајају са градом као што је случај са Думачом, Поцерским Причиновићем, Јевремовцем, Богосавцем, Мајуром итд. Крајем века, Шабац са својом периферијом достиже цифру од око 70.000 становника, што га у домаћим условима чини веома значајним градом.