Вести

ДAН МИХАИЛА ЂУРИЋА

25. новембра 2020.

Дан Михаила Ђурића (1925-2011), једног од највећих српских филозофа и социолога, професора
Правног факултета Универзитета у Београду и акaдемика САНУ, обележава се данас, 25.
новембра по пети пут у Шапцу, његовом родном граду. Нажалост, услед пандемије, овај значајан
догађај ће протећи на другачији начин, без контакта и живе речи, онако како ситуација налаже –
снимљеним предавањима изузетних културних посленика који говоре о непроцењивој величини
академика Михаила Ђурића.

Предавање професора Мила Ломпара „Схватање нихилизма у делу Михаила Ђурића“,
које је требао да одржи ученицима Шабачке гимназије, као и предавања на тему: „Етос јавног
деловања Михаила Ђурића“ професора Часлава Д. Копривице и професора Јовице Тркуље могу
се погледати на YouTube каналу Библиотеке шабачке. А текст о овом великану, ауторке Јелене
Подгорац Јовановић, директорке Библиотеке шабачке може се прочитати на сајту ове установе.

“Учешћем у обележавању Дана Михаила Ђурића, Библиотека шабачка и у оваквим
измењеним околностима настоји да негује традицију неговања и подсећања на све знамените
Шапчане. На овај начин, пре свега, одајемо почаст једном од највећих Срба свих времена, једном
од најпознатијих и најзначајнијих представника српске филозофије у другој половини
двадесетог века”, истиче Јелена Подгорац Јовановић.

Михаило Ђурић је рођен 22. августа 1925. године. Студирао је право, филозофију и
класичну филологију на Правном факултету и Филозофском факултету Универзитета у Београду.
Докторирао је 1954. године тезом Идеја природног права код грчких софиста. Исте године је на
београдском Правном факултету изабран за асистента, где је потом биран за доцента 1957, за
ванредног професора 1964. и за редовног професора 1969. године.

Године 1972. осуђен је на девет месеци строгог затвора, због критике уставних амандмана
1971. године, због чега је изгубио радно место на факултету. Свој научни рад је продужио у
Институту друштвених наука у Београду од 1974. до 1990. године, радећи као научни саветник.
Године 1990. враћа се на Правни факултет, где је наредне, 1991. године, пензионисан. Преминуо
је у новембру 2011. године. Његово мишљење и деловање су пример одговорног, храброг и
принципијелног интелектуалца у нашем времену, а његов живот је својеврсно јединство
мишљења, говора и делања.